Home  |  Vesti  |  Društvo  |  Nišlija kreće u ekstremnu avanturu svog života: Od Niša do Vladivostoka – na dva točka
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Društvo

20. 07. 2017. Niš

Autor: Ivana Petrović Izvor: City radio

Nišlija kreće u ekstremnu avanturu svog života: Od Niša do Vladivostoka – na dva točka

Predrag Perunović, četrdesetosmogodišnji Nišlija, u subotu, 22.jula kreće sam, motorom, na putovanje kroz osam turistički nedovoljno poznatih zemalja. Na tom putu, Peđa će preći čitavih 16 000 kilometara a krajnji cilj mu je da stigne do obale Pacifika – do Vladivostoka u Rusiji.

OD JUGA SRBIJE DO KABULA, LIBIJE, INDONEZIJE

Ko je Predrag Perunović, u stvari? Za prijatelje i kolege Peđa, dečačkog lika i stasa, za porodicu privržen sin, suprug i otac dvoje srednjoškolaca. Na prvi pogled sasvim običan ljubazan i nasmejan „dečko iz komšiluka“, ekonomista po struci. U stvari, Peđa je sve samo ne - običan. Neobičnost duguje zanimljivim i često veoma hrabrim životnim izborima koje je napravio.

Naime, već blizu dve decenije Predrag radi za Ujedinjene nacije. Sve je počelo 2002., sa razvojnim programom UN-a  na jugu Srbije, gde je obavljao nekoliko godina dužnost Administrativnog oficira. Nakon zatvaranja kancelarije UNDP u Vranju, Peđa se osmelio i konkurisao za pozicije van zemlje, u drugim konfliktnim i postkonfliktnim sredinama. Tako će ga posao najpre odvesti do Kabula u Avganistanu, gde će provesti čitave četiri godine, potom do Istočnog Timora i Indonezije da bi do kraja prošle godine radio i u Tunisu i Libiji.

Sve to nije samo uticalo na izgradnju Peđinog ugleda i karijere, već je u mnogo čemu uticalo i na njegove druge životne izbore, pa tako i na ekstremnu avanturu na koju se sprema da krene, a, o kojoj, prema sopstvenim rečima, sanja već deceniju i više. A, sada mu se, dok iščekuje novu misiju, pored malo više vremena za porodicu ukazala prilika i da taj san ostvari.

Ukrali smo Predragu malo, zaista dragocenog vremena uoči putovanja da podeli sa nama tek deliće zanimljive prošlosti a i da nam opiše ovu jedinstvenu avanturu u koju jedan Nišlija po prvi put sasvim izvesno kreće.

Kod nas se rad za međunarodne organizacije pa i za UN između ostalih još uvek posmatra kroz različite, a nikad dovoljno precizne prizme društva. Neki u radu u internacionalnom okruženju  vide, u najmanju ruku, poslove nalik Džems Bond filmovima. Predrasuda je mnogo, mistifikacija još više. Peđa, uz širok osmeh objašnjava da je rad za Ujedinjene nacije prilično različit od svega drugog, pošto je UN ipak, organizacija koja je u svetu prepoznata zbog mnogobrojnih programa širom kugle zemaljske pa i kod nas od 2000.

„Nije dovoljno samo da imate zvanične kvalifikacije.  Vrlo je važno da budete i malo avanturistički nastrojeni jer bez toga teško da možete da se prepoznate na takvim pozicijama“ – kaže Peđa i dodaje da je okolnost da je otišao na prvu misiju baš u Avganistan zapravo probudila u njemu taj pravi avanturistički duh.

Za rad u konfliktnoj sredini, potreban je pozitivni adrenalin ali i otvorenost za upoznavanje sa drugim kulturama. Predrag kaže da je potrebna kombinacija nekoliko faktora kako bi uspešno obavljali posao u takvom okruženju.

„Morate da posedujete to nešto što vas pokreće ali svakako i tu humanitarnu komponentu u sebi. To što pomažem ljudima, ugroženim narodima, zajednicama, sredinama. Vrlo važno je da ne budete diskriminatorski nastrojeni , da vam ne smetaju različite religije, nacije ili rase. To je apsolutna pretpostavka toga i obrazovanje, važno je da imate dozu avanturizma koja će vas usmeriti upravo ka takvim poslovima. “

Konfliktne i ratne sredine na čoveka deluju stresno. Pitamo kako se on, lično, nosi sa tim kada posmatra tuđu patnju, a nje u sredinama u kojima je radio ima mnogo.

„Nije lako. Teško je isključiti emocije u tim situacijama. Prosto gledate narod oko sebe, bez obzira što ste vi , na neki način fizički izolovani od situacije spolja, s obzirom da živite uvek u nekim objektima tipa vojnih kampova, vozite se u blindiranim vozilima, imate zabranu čak i prozor da otvorite na vozilu. To nije lako izneti.“ – iskren je Predrag i naglašava da je potrebna izuzetna psihološka snaga da se to sve izdrži bez posledica – „To nije turistički obilazak od par dana tih destinacija. Vi prosto morate da živite godinama na način na koji živi tamošnje lokalno stanovništvo, a ponekad i malo teže, s obzirom da oni ipak imaju slobodu kretanja a vi to nemate.

Takav gubitak slobode je nešto na šta svako ko pre nije radio u UN misijama mora da se navikne. Sve to na porodice članova misija ima dosta uticaja. Tako je i sa Predragovom. Supruga Ivona, kćer Minja i sin Andrej, su mu međutim, uprkos brige, snažna i neprocenjiva podrška.

„Pre nego što se ode na misiju veoma je važno da to ne bude samo odluka onoga ko ide, nego odluka cele porodice.  Ja više nisam sam, ja imam suprugu i dvoje divne dece. Prosto moram o njima da razmišljam kao što i oni razmišljaju o meni. Odluka o odlasku negde, mora da bude doneta konsenzusom, ako se u toj odluci vidi nešto što će imati dobrih posledica po našu budućnost onda taj odlazak ima smisla.“

MOTOR KAO SVOJEVRSNA TERAPIJA I POVRATAK SLOBODI

Dolazimo do direktnog povoda našeg današnjeg razgovora sa zanimljivm sugrađaninom. Ekstremna avantura motorom zapravo je proizvod upravo nekih iskustava koje je radeći u Avganistanu stekao. Nikada pre povratka iz Kabula 2013., Peđa nije imao interesovanja za motore. Sam za sebe kaže da nije bajker po definiciji.

„Kako je došlo do toga da se zainteresujem za motor sa 42 godine? Razmišljajući šta je razlog tome, ja sam shvatio da je to deo terapije koju sam ja sam sebi prepisao nakon povratka iz Avganistana. Imajući u vidu to da sam četiri godine  živeo u vrlo teškom životnom i radnom okruženju, gde nisam imao elementarnu slobodu kretanja,  gde smo živeli u kampu gde su zidovi bili po šest metara visoki sa bodljikavom žicom, gde nemate pogled  ni levo ni desno, nego samo nebo iznad sebe...gde nemate slobodu kretanja niti izlaska iz kampa...gde svaki svoj korak morate da najavite i da tražite dozvolu za tako nešto...gde se vozite blindiranim vozilom i imate instrukciju da ukoliko idete u prodavnicu i želite da kupite nešto, mora da znate u koje prodavnice smete da idete, gde se vozilo parkira direktno ispred ulaza, motor se ne gasi a imate samo 5 minuta da obavite kupovinu...zaključavaju se sva vrata i čeka vas da uletite i da vas odveze u taj mali zatvor u kome živite a zove se Green village ili tako nekako egzotično... “

Sve te mere obezbeđenja međutim nisu nikakav garant apsolutne bezbednosti, sa čim se Peđa slaže, jer je upravo taj kampus u kome je on u Kabulu živeo napadnut i u tom napadu je poginulo mnogo ljudi.

„U takvim zemljama, dovoljno je ponekad da budete stranac i samim tim meta napada. Stanovništvo često ne ulazi u to ko se kojom misijom bavi, ko koliko radi, ko koliko pomaže“- kaže Peđa i objašnjava – „dovoljno je da ste stranac i postavlja se pitanje šta ćete vi tu.“

Nakon povratka iz Avganistana, Predrag je prošao proces navikavanja na takozvani normalni život. Od svega mu je najviše nedostajala upravo mogućnost da se slobodno kreće, tako da je, kako kaže, samo tražio razlog da ide tamo-amo sa porodicom ili sam.

„Da, gubitak slobode je stvorio tu želju da kad sam se vratio ovde, da sam stalno želeo da idem negde, da osetim prostranstvo, da nemam granice, da prosto, živim tu slobodu punim plućima.“ – uz osmeh kaže, i dodaje da je u stvari motor njemu poslužio kao sredstvo da se vrati na pravi način slobodi. – „Na motoru dišete vazduh, osećate vetar, osećate mirise, prosto javljate se ljudima, osetite kišu, osetite kada zahladi. Sve je to ono što me je ispunjavalo i dalje me ispunjava, tako da, iz godine u godinu ja sam polako i zavoleo i  - evo dokle smo stigli! “

2007.godine, Peđa je sa majkom putovao u Siriju kolima. To je bila prava privilegija, kaže, jer su mogli da vide jednu prelepu zemlju koja, nažalost, u tom obliku, više ne postoji.

„Siromašan ali velikog srca narod nas je tamo toliko srdačno primio da je to nemoguće zaboraviti. Obišli smo u toj turi Damask i Alepo, pustinju Palmira. “

PEĐINA VELIKA AVANTURA POČINJE U SUBOTU

U subotu, 22.jula, u 7 ujutru, Predrag kreće motorom u susret svom snu.  Na tom putu, proći će kroz 8 zemalja: Bugarsku, Tursku, Gruziju, Jermeniju, Azerbejdžan, Kazahstan, Mongoliju i Rusiju. Iako bi neuporedivo bilo lakše kada ne bi putovao sam, Peđa kaže da je prilično logično da nije uspeo da pronađe još nekoga ko bi mu se pridružio.

„Teško je naći partnera za ovako ekstremnu avanturu. Postoji tu X elemenata koje treba ispuniti i svaki od njih je izuzetno težak.  Počevši od neophodnog namenskog vozila, motora, koji je teško naći u našem okruženju. Drugo, treba neko da odvoji 35, 40 radnih dana da bi krenuo na takvo putovanje. Treće, treba da ima afinitete da poseti baš te lokacije koje ja planiram da obiđem, i to baš sada a ne za tri, četiri godine“ – objašnjava Peđa i naglašava da je od svega najvažnije da potencijalni saputnik bude i kompatibilna osoba, kako bi sve prošlo dobro –„Niko zaista ne želi, da mu nekakvi trivijalni problemi i situacije ugroze i pokvare ovakvo, ja bih rekao, životno putovanje. Jer, ovo, za mene, to jeste zaista.“

Predrag je napravio okvirni plan putovanja i prema tom planu ga je podelio na četiri etape. Ideja mu je, kaže, da nakon svake od njih, izvrši podrobnu analizu njegovog fizičkog, mentalnog i zdravstvenog stanja, kao i stanja motora, a tada će procenjivati i stepen entuzijazma da ovo dugo i uzbudljivo putovanje dovede do konačnog cilja – Vladivostoka.

„Ukoliko odgovor na 90% ovih pitanja bude - „Da“ – onda ima smisla nastaviti. Ukoliko na neka od njih odgovor bude negaitvan – to će značiti da imamo problem.“ – kaže Peđa.

Jedna od etapa, na putu dugom 16.000 kilometara biće za Predraga najteža i verovatno prepuna iskušenja. Radi se o delu puta kroz izuzetno retko naseljene predele.

Naš sagovornik to potvrđuje:

„Radi se o deonici puta između prestonice Azerbejdžana, Bakua, i prestonice Kazahstana, Astane. Ta druga etapa je oko 4.000 kilometara dugačka i onako je najveći izazov i najteža. Gustina naseljenosti Kazahstana je izuzetno mala imajući u vidu njegovu enormnu veličinu kao države (veličine je Evrope bez Skandinavije ). Samo 20 miliona ljudi živi u Kazahstanu za razliku od Evrope u kojoj živi 650 miliona.“

Takva mala naseljenost uslovljava to, da postoje stotine kilometara puta, na kojima nema života, niti benzinskih pumpi, nema gradova, naseljenih mesta.

„To nisu pustinje, mada ih neki tako nazivaju. To su kazahstanske stepe. Nije to planinska oblast kroz koju se ide, već je to stepa, zaravan jedna i kroz takve predele treba voziti hiljade kilometara“ – nastavlja Predrag i dodaje da se nada da će tu deonicu između Bakua i Astane uspeti da pređe za desetak dana vožnje.

Zanima nas gde će se i na koji način ovaj odvažni avanturista odmarati. Ideja da se noći na otvorenom čini nam se kao opasna.

„Ne, ne, neću spavati na otvorenom, niti pod šatorom. Plan je da svaku noć prenoćim u čvrstim objektima. Preko booking.com nalazim smeštaj“ – kaže Predrag i dodaje da je stepen informisanosti ljudi o predelima u koje on kreće, kod nas i u Evropi uglavnom jako mali. Razlog tome vidi u činjenici da to nisu tipične turističke destinacije. A kada je nešto nepoznato, ljudi u tome vide opasnost. Peđa ne smatra da će imati bezbedonosnih rizika na putu. Kao veći izazov, ipak Predrag vidi to što neće biti mnogo ljudi na nekim etapama koje će pokušati da savlada, što će biti sam. Za to je morao, kaže, posebno psihološki da se pripremi. Inače, sama priprema za ovu ekstremnu avanturu koja će trajati 45 dana, trajala je mnogo duže. Motor, kojim će se u subotu ujutru otisnuti na putovanje, dugo 45 dana, je namenski motor BMW R 1200 GS Adventure, ovogodišnje prozvodnje i kupljen je za ostvarivanje Predragovog višedecenijskog sna.

„Njegova osnovna namena jeste da može da se sa njime prelazi sa jednog kontinenta na drugi, da se ogromne etape prevaljuju. Adventure model ima posebnu konstrukciju za ostvarenje takvih avantura. Specifično je što ima veliki rezervoar za gorivo, od 30 litara, što daje mogućnost da odjednom pređete i do 550 kilometara što je meni jako važno jer tamo gde se krećem ima destinacija gde po 300, 400 kilometara nema benzinskih pumpi. Ne biste voleli da ostanete bez goriva na mestu koje je kao mesečeva površina, gde nema života, ljudi, gde sunce prži a vi imate jedan trivijalni razlog stajanja – jer ste ostali bez goriva.“

OD PRESTONICE, DO PRESTONICE KROZ CENTRALNU AZIJU

Peđa kaže da on nije ni prvi ni poslednji čovek koji se upušta u ekstremnu moto avanturu. U Srbiji je to ređe ali u svetu nije, tako da postoji sajt na Internetu na kome se mogu naći izuzetno korisni podaci koje vozači motora iz celog sveta dele kao sopstvena iskustva pri prolasku kroz određene kontinente i države. Na taj način, oni koji planiraju putovanje mogu da nauče iz tih iskustava. Slično je i sa mapama. Za Evropljane dostupne su mape do Turske. Zato je do ostalih mapa, neophodnih za avanturu u koju se upušta ponovo došao zahvaljujući avanturistima koji su sopstvene pređene etape učitavali u postojeće digitalne mape i ponudili ih za besplatno korišćenje na Internetu.

Mnogo će atraktivnih destinacija Predrag na svom putovanju obići. Onih o kojima se uči u školi poput Kaspijskog i Bajkalskog jezera. Za sve gde bi se mogao zaustaviti na putovanju kroz centralnu Aziju bilo bi mu potrebno enormno mnogo vremena. Zato će njegov fokus biti na glavnim gradovima zemalja kroz koje će proći.

„Tbilisi, Jerevan, Baku, Astana, Ulan Bator, glavni grad Mongolije, i svi oni gradovi kroz Rusiju, kroz koje ide i Transibirska železnica, a to su: Novosibirsk, Krasnojarsk, Jirkutsk, Ulan Ude, Habarovsk i Vladivostok na kraju. Preći ću preko nekih jako velikih reka kao što su: Ural, Amur, jedna od najdužih na svetu, proći ću oko Kaspijskog jezera koje je najveće na svetu, Bajkalskog jezera koje je najdublje na svetu, vozim 8.000 kilometara kroz Sibir i transibirski region, kroz kazahstanske stepe, sibirske tundre...“

Da bi izbegao bilo kakav rizik, pošto ide sam, Peđa će voziti isključivo po asfaltnim putevima. Ovo je i idealni period što se tiče vremenskih uslova, jer samo dva meseca godišnje temperaturne oscilacije nisu velike tako da će, ako prognoza bude tačna, na putu od 45 dana možda biti samo 7 kišovitih, a temperatura uglavnom oko 24, 25 stepeni, što je idealno za vožnju.

Priči nikada kraja kada je sagovornik ovako zanimljiv,  a sat do polaska neumitno otkucava. Pratimo našeg gosta, uz molbu da nam se, s vremena na vreme, javi porukom, da znamo da je dobro i da napreduje prema planu. Jer, ipak, na ovo više nego atraktivno ali i veoma naporno putovanje iz Niša kreće sam. Predrag obećava da će nas obaveštavati o toku puta jer, kako kaže, iako „ide sam, ne želi da bude sam“. Podrška mu je itekako važna i mnogo mu znači što mu je prijatelji sa svih strana sveta,  koje je obavestio o avanturi, pružaju.

„Par ljudi će me ispratiti do granice sa Bugarskom, tog dana kada krenem, ljudi obećavaju i da će me pratiti duž čitavog puta virtuelno. Ja imam nameru da svake večeri objavim na Fejsbuku par fotografija i osnovne utiske tog dana, tako da ko bude zainteresovan – može da baci pogled.“

City radio od srca želi našem hrabrom avanturisti Predragu Perunoviću da ostvari san i da nam se nakon toga vrati, donoseći mirise, boju i ukuse, dalekih i egzotičnih krajeva koje će posetiti. I nove priče, o novim i zanimljivim ljudima koje će na tom putu upoznati.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage