Home  |  Vesti  |  Oteti i ubijeni novinari na Kosovu još uvek čekaju pravdu a njihove porodice kraj agonije
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Vesti

04. 12. 2019. Srbija

Autor: I.Petrović Izvor: City Radio, Foto: City radio (I.Petrović), Budimir Ničić

Oteti i ubijeni novinari na Kosovu još uvek čekaju pravdu a njihove porodice kraj agonije

U Gračanici i Prištini je 4. i 5. decembra 2019., održana dvodnevna Konferencija o kidnapovanim i ubijenim novinarima na Kosovu u periodu 1998. – 2005.godina. Broj do sada evidentiranih ubijenih i nestalih novinara je 15 a četvorica njih se i dalje vode kao nestali. Novinari, srpski i albanski, porodice stradalih novinara i predstavnici međunarodne zajednice, razgovarali su o načinima da se ovo važno pitanje konačno uvede u pravosudni sistem i da se nalogodavci i počinioci otmica i ubistava konačno privedu pravdi.

Oko nekoliko zaključaka saglasni su svi. Na primer, oko toga da je neophodno osnovati međunarodnu komisiju za prikupljanje podataka o ubijenim i nestalim novinarima na Kosovu a da se od Evropske komisije traži da u naredne izveštaje o napretku Srbije i Kosova stavi poseban akcenat upravo na rasvetljavanje ovih slučajeva. Još oko jednog su mišljenja nepodeljena – međunarodna zajednica je podbacila u rešavanju ovog bolnog a za porodice i društvo veoma važnog pitanja.

I prvi i drugi dan konferencije, otvorili su izlaganjem Gentiana Begoli Pustina, predsednica Udruženja novinara Kosova i Budimir Ničić, predsednik Udruženja novinara Srbije na Kosovu, kao i ambasador OEBS-a na Kosovu, Jan Bratu. Oni su poručili da će se boriti da se otkrije istina o ubistvima i kidnapovanjima svih kolega, bez obzira na njihovu etničku pripadnost, i da se nalogodavci i počinioci privedu pravdi.

Jan Bratu je nekoliko puta ponovio da je ovde reč pre svega o ljudima i o tome da njihove porodice moraju da konačno saznaju šta se sa njima i zašto dogodilo.

Nino Brajović iz Udruženja novinara Srbije,  je naglasio da je pucanj u novinare, pucanj u demokratiju i najavio dalje delovanje UNS-a na rasvetljavanju sudbina ubijenih kolega.

Veran Matić, član Komisije za ubistva novinara u Srbiji rekao je da ga je zaprepastilo to da niko ne reaguje na ovoliki broj ubijenih i otetih novinara na Kosovu i založio se za formiranje međunarodne komisije koja bi se bavila slučajevima 15 novinara sa spiska otetih i ubijenih.

AGONIJA PORODICA KOJA TRAJE DVE DECENIJE

Posebno svetlo Konferenciji u organizaciji Udruženja novinara Srbije na Kosovu te Udruženja novinara Kosova, dalo je prisustvo porodica otetih i ubjenih novinara, a atmosfera je bila veoma emotivna u toku njihovih svedočenja o stradalima.

Snežana Perenić, supruga Ranka Perenića, novinara Radio Prištine,  koji je zajedno sa kolegom Đurom Slavujem, otet 21.avgusta 1998., na putu Velika Hoča – Zočište,  kaže kako za prethodnu 21 godinu nije saznala ništa o sudbini svog supruga. Perenić i Slavuj su krenuli ka manastiru Svetih Vrača kako bi uradili priču o povratku otetih monaha ali im se izgubio svaki trag. Ni automobil u kome su bili nikada nije pronađen. Na mestu njihove otmice novinari već godinama postavljaju ploču i traže da se razjasni šta se desilo sa njihovim kolegama. Sedam puta, ploča je uklanjana. Ove godine, postavljena je osmi put, a njenom postavljanju prisustvovao je šef misije OEBS na Kosovu, Jan Bratu.

„Ne znam kako bih to opisala. Mnogo godina je prošlo ali je sve ovo jako sveže. Želela bih da apelujem na ljude da nam pomognu da se  ovo rasvetli i da se prekine ova agonija. Mnogo je teško da se ovako živi.“, rekla je Snežana i opisala kako je saznala za otmicu supruga, „Pozvali su me njegovi sa posla da pitaju da li su se Ranko i Đuro javljali, pošto su se tog dana odvijale borbe na terenu i bilo je ratnih dejstava.“

Kada se i dan kasnije novinari nisu pojavili, bilo je izvesno da se nešto dogodilo. Snežana kaže da su u toku prve godine nestanka, obišli sve institucije, ali da je poražavajuće da se nakon 1998. nije uradilo ništa kako bi se rasvetlio slučaj otmice njenog supruga. Prvu informaciju zapravo je dobila tek 2017. kada joj je tužilac Morico Solusto napisao da je Perenića i Slavuja oteo OVK i odveo u nepoznatom pravcu. Istom prilikom joj je naloženo da se u roku od tri dana izjasni o tom njihovom zaključku, odnosno rešenju da se istraga obustavlja.

„Mene nikada niko nije zvao ni iz naše vlasti “ – rekla je Perenićeva i još jednom apelovala na „one koji mogu nešto da učine“, jer, kako je naglasila, „sitni, mali ljudi“, nalik njoj ne mogu ništa osim da nastave da žive u agoniji.

Branka Damnjanović, sestra ubijenog fotoreportera Momira Stokuće, je za smrt brata saznala iz kratke novinske vesti. On je ubijen u njihovoj porodičnoj kući u ulici Đure Jakšića 15, u Prištini, u delu grada koji su zvali gradić Pejton 21.septembra 1999. U to vreme, Branka je već napustila Prištinu sa suprugom i majkom i nastanili su se u jednom selu kraj Niša. Momir nije želeo da napusti rodni grad.

Po saznanju da joj je brat ubijen, Branka je otišla u Prištinu, gde joj je u Centru za mir i toleranciju potvrđeno da je Momir ubijen.

Iako je od ubistva fotoreportera Stokuće, saradnika „Politike“ i „Vremena“ prošlo celih dvadeset godina, porodica i dalje ne zna ništa o ubicama i nalogodavcima tog ubistva. Istragu nije sproveo ni UNMIK ali ni naši istražni organi.

„Jedan jedini put su dolazili iz policije te 1999. i posle toga nas nikada niko nije zvao. Vi ste jedini koji se interesujete od tada“ - rekla je sestra ubijenog fotoreportera.

O Aleksandru Simoviću, otetom 21.avgusta 1999. u Prištini, čiji je deo posmrtnih ostataka pronađen tri godine kasnije u selu Obrinje nadomak Glogovca uspomene su evocirali Ivana Petrović novinarka City radija iz Niša i Živojin Rakočević pisac i novinar.

„Jeziva smrt Aleksandra Simovića je pokazala sav besmisao rata i ubijanja. Aleksandar je bio satkan od finih osećanja, umetnosti, književnosti i džez muzike. Družio se sa Albancima i zbog toga veoma često bio neshvaćen u predratnoj Prištini. Otet je u kafiću u kom je pio kafu sa prijateljem Albancem, džez muzičarem. On nije bio svestan opasnosti u kojoj se nalazio, u ljudima nije video zlo.“ – rekla je Petrovićeva.

Živojin Rakočević je pročitao poslednji zapis Aleksandra Simovića, u kom je prekognostički predvideo upravo ono što mu se dogodilo i istakao da pod terminom „nestao“ podrazumeva svu tragediju porodica.

„Osnovno pitanje je: Kada nestaje priča o nestalima?“, rekao je Rakočević i dodao da iako je imao kontakte sa EULEX-om, kojima su predata imena kidnapovanih i ubijenih novinara, ništa se nije zapravo nakon toga dogodilo-„To je administrativna inercija koja proguta vaš život i proguta nečiji život. Stičete utisak da oni zapravo žele da se otarase te priče, da ta priča nestane i da ispune neku vrstu standarda. Vi na tren vidite da se u tim ljudima dogodi neki nemir, neka empatija i osetite da oni slušaju vas. Ali rezultati njihovog suočavanja sa njihovim institucijama su ravni nuli.“

POLITIČKI KONTEKST UBISTAVA ALBANSKIH NOVINARA

Drugog dana Konferencije u Prištini,  o albanskim ubijenim novinarima, govorili su članovi njihovih porodica. Ono što je zajedničko za većinu albanskih novinara koji su stradali i ubijeni a da su ubice do danas nepoznate, jeste da razlog tome nije kao u slučaju srpskih novinara etnički motivisan, već je većina albanskih novinara ubijena zbog toga što su se svojim izveštavanjem zamerili vladajućim strukturama ili nekim političkim moćnicima,

Beriana Mustafa, kći novinara Džemalja Mustafe koji je ubijen u jesen 2000. godine ispred svog stana u Prištini, rezignirano je zaključila da je međunarodna zajednica podbacila u rasvetljavanju slučajeva ubistava novinara i dodala da je to tužno za kosovsko društvo u celini ali i za međunarodnu zajednicu.

„Šta su radili međunarodna zajednica, UNMIK, EULEX, a sada i specijalizovana veća? Koliko je institucija potrebno da se sazna istina?“ – upitala je kći ubijenog novinara ali i političkog savetnika Ibrahima Rugove i uglednog člana njegove LDK partije.

O ubistvu svog oca, Šefkija Popove, uglednog novinara „Rilindije“, koji je napadnut ispred kuće u Vučitrnu, septembra 2000. i nakon napada preminuo, govorio je njegov sin Diar. I ovo ubistvo je ostalo nerazjašnjeno svih prethodnih godina. Istraživanje koje je sprovela Jelena Petković, a UNS objavio kroz serijal tekstova o ubijenim i kidnapovanim novinarima u periodu 1998.-2005. na Kosovu,  pokazalo je da je UNMIK bio stalno ometan u obradi ovog zločina a da je EULEX praktično potpuno prekinuo rad na tom slučaju.

Diar Popova je istakao da su institucije pale na ispitu, i kada je reč o UNMIK-u,EULEX-u ali i kosovskim institucijama.

„Tek od nedavno, možda, imamo neku nadu da će Specijalni sud učiniti nešto“ – poručio je Popova.

Albanski novinar koji je nastradao pre konflikta, pored Šabana Hotija, koji je ubijen juna 1998. u Lapušniku i Envera Maljokua novinara „Bota Sot“ ubijenog januara 1999.u Prištini, jeste Afrim Malići. Malići je bio 33 godine star novinar „Rilindije“ (kasnije lista „Bujku“) i ubijen je pod nerazjašnjenim okolnostima u naselju Sunčani breg u Prištini, početkom decembra 1998.

U kolima u kojima je izrešetan, nalazio se sa dva poznanika, od kojih je kako se i na konferenciji čulo, jedan bio komandant OVK za Lab, Hizri Tala a drugi student Iljir Durmiši.  Upravo zbog toga ime Malićija dugo nije bilo na spisku ubijenih novinara. Bilo je nejasno da li je nastradao kao civil i novinar ili kao vojnik u uniformi. Porodica tvrdi da je u trenutku smrti bio novinar koji je krenuo da obavi novinarski zadatak. Sa tim mišljenjem se saglasila i misija OEBS u Beču pa je njegovo ime dodato na spisak svih ostalih srpskih i albanskih novinara. Malićijeva supruga, Sevdije je na konferenciji u Prištini, rekla da je porodica uverena da je on ubijen zato što je pisao za „Rilindiju“ ono što je tadašnjim vlastima smetalo. Ona je takođe rekla da porodica nikada nije pozvana da da iskaz o tome, da praktično niko nikada nije sproveo istragu o tom slučaju, ni srpske vlasti, ni kasnije UNMIK, a da su oni kao porodica tek dan nakon ubistva, saznali da je novinar nastradao. Zvanična verzija koja je prošla kroz medije tih dana bila je da su tri mlađe osobe nastradale „u sukobu bandi“, što je prema rečima Sevdije Malići  - neistina.

MEĐUNARODNA ZAJEDNICA UGLAVNOM BEZ REZULTATA

Prošle godine Evropska federacija novinara EFJ usvojila je Rezoluciju kojom se zahteva rasvetljavanje sudbine kidnapovanih i ubijenih novinara ali kojom se apeluje na srpsko i kosovsko tužilaštvo da uspostave saradnju povodom ovog pitanja. Rezoluciju su predložili zajednički Udruženje novinara Srbije, Udruženje novinara Kosova i Sindikat novinara Srbije. Kako je u obraćanju rekao Rikardo Gutierez, predsednik EFJ, iako je Rezolucija upućena na više adresa, između ostalih i predsedniku Srbije, predsedniku Kosova, EULEXU, UNMIK-u, ali odgovora uglavnom nije bilo. EULEX se opravdao navodnom „promenom mandata“ te misije a ostali se uopšte nisu izjasnili povodom Rezolucije.

„UNMIK uopšte nije odgovorio, niti je to učinio predsednik Srbije, predsednik Kosova, ambasadori“ – rekao je Gutierez.

U svom obraćanju na konferenciji, replicirao mu je predstavnik EULEX-a, Pol Flin, koji je objasnio da EULEX nije doneo odluku da se na slučajevima ubijenih i otetih novinara na Kosovu ne radi uopšte, već da je akcenat Misije prebačen na  istragu ratnih  zločina.

Predstavnici UNMIK-a i kosovskog tužilaštva se nisu odazvali pozivu da učestvuju u radu konferencije.

Marek Antoni Novicki, nekadašnji Ombudsman na Kosovu, koji se, između ostalog, bavio i nestalim licima, opisao je sa kojim se sve problemima u radu tada suočavao. Jedan od ključnih, bio je, svakako, konfrontiranje sa UNMIK-om u vezi pristupa dokumentaciji.

„Kada smo tražili pristup dokumentaciji odgovor je bio da nemamo pravo da vidimo dosijee. Jedino što smo od UNMIK-a dobijali bilo je da istraga i dalje traje a da će nas obaveštavati o detaljima, i to je jedino što smo mogli da saopštimo porodicama“ – rekao je Novicki.

SAMO JEDAN SLUČAJ JE DOŽIVEO PRESUDU

Samo jedan slučaj ubistva medijskog radnika sa Kosova doživeo je pravosudni epilog – u Haškom tribunalu. Reč je o Šabanu Hotiju, profesoru Univerziteta u Prištini na katedri za ruski jezik i književnost , koji je zarobljen zajedno sa dva novinara Ruske državne televizije, u selu Lapušnik, jula 1998.godine. Dvojica ruskih novinara su kasnije oslobođeni a Hoti je zadržan, prebijan i na kraju streljan na planini Beriša. Njegovo telo je pronađeno 2001. u masovnoj grobnici na istom mestu gde je i streljan.

Zbog Hotijevog pogubljenja ali i zbog ubistva još osmorice ljudi u Haškom tribunalu je osuđen na 13 godina robije, Hajredin Baljaj „Šalja“, koji je od strane svedoka prepoznat kao stražar u logoru u Lapušniku ali i kao direktni egzekutor. Iako je istim predmetom bio obuhvaćen i Fatmir Limaj oslobođen je jer je Tužilaštvo zaključilo da iako je bio regionalni komandant nije bilo dokaza da je umešan u ubistva u Lapušniku, o čemu je opet veoma detaljno istraživala novinarka Jelena Petković u serijalu tekstova na kojima je radila cele četiri godine a kao deo Dosijea UNS o ubijenim i otetim novinarima, a koji će, uskoro, biti pretočeni i u knjigu.

O slučaju Hoti je govorio i Bekim Blakaj, direktor Fonda za humanitarno pravo Kosova, koji poslednjih 20 godina beleži i prikuplja podatke o otetim i ubijenim žrtvama na Kosovu. On je istakao da iako postoje brojni podaci o mnogim žrtvama, Tužilaštvo mora da radi mnogo intenzivnije na prikupljanju dokaza kako bi bile podignute optužnice.

Za sada se samo jedno otmica i ubistvo od strane EULEX-a tretira kao ratni zločin, i to je ubistvo Aleksandra Simovića Sime, ali uprkos tome što je bilo i svedoka njegove otmice, za sada niko nije uhapšen niti procesuiran niti u tom slučaju.

Pored zahteva da se formira međunarodna Komisija na Kosovu koja će nastaviti da istražuje slučajeve 15 ubijenih i nestalih novinara od 1998. do 2005. godine, sa konferencije je upućen i predlog da se osnuje poseban fond iz kog bi bili finansirani istraživački novinari koji bi nastavili da se bave ovom temom, kako bi se dodatni pritisak izvršio na sve koji o tome odlučuju da se počinioci i nalogodavci ubistava svih kolega konačno privedu pravdi.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije