Home  |  Program  |  Projekti  |  Socijalno preduzetništvo  |  Priča o Aleksandri, samohranoj mami deteta sa smetnjama u razvoju
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Socijalno preduzetništvo

19. 09. 2019.

Autor: I.P. Izvor: AIM Centar

Od korisnice socijalne pomoći do socijalne preduzetnice (6)

Priča o Aleksandri, samohranoj mami deteta sa smetnjama u razvoju

Priča o socijalnom preduzetništvu mora da krene od upravo onih osoba koje je životni usud svrstao u kategoriju teško upošljivih. Razni su razlozi kod različitih osoba za to. Posebno osetljivu kategoriju čine osobe koje su sprečene da rade usled bolesti, sopstvene ili člana porodice, neretko praćene izolacijom i samoćom. Da bi smo razumeli kako izgleda kada se godinama traži zaposlenje a nailazi na zatvorena vrata poslodavaca pozvali smo nekoliko naših sugrađanki sa molbom da sa nama podele to lično nimalo prijatno iskustvo.


Aleksandra Jakovljević je jedna od njih. 48 joj je godina. Umetnica je po obrazovanju. Samohrana je mama Marijane, sada već dvadesettrogodišnje devojke sa smetnjama u razvoju i nizom ozbiljnih zdravstvenih problema. Njih dve žive kao podstanarke, zajedno sa bakom Mirom, nekadašnjom nastavnicom likovnog u penziji. Aleksandra ne radi. Nikada zapravo nije mogla da se zaposli na duži rok. Otkako je Marijana rođena, svaki dan je zapravo borba za njeno zdravlje.

Iako je višestruko talentovana, u šta smo se uverili i sami, te izrađuje različite umetničke predmete, ne usuđuje se da uđe u pokretanje bilo kakvog sopstvenog biznisa. Smatra da bi to nosilo sobom ogromne troškove i da zahteva novac koji ona jednostavno nema. Sa druge strane poslodavci je ne vide kao prvi izbor. Iako joj nikada ne kažu direktno, ona je svesna da kad god pomene dete ometeno u razvoju, odgovor potencijalnog poslodavca bude: „Javićemo vam“. I nkada se ne jave.

„Mnogo je teško. Pored Marijane ja imam i bolesnu mamu. Moj dan izgleda tako da svakog jutra odvedem Marijanu u „Maru“, vratim se da mami dam lekove, spremim ručak pa se vraćam po dete. I tako svaki dan. Ja nemam mnogo vremena, a poslodavci ne prepoznaju takve specifične uslove i potrebe.“ – počinje Aleksandra svoju priču.

Prijavljivala se i na program Centra za socijalni rad da odradi 100 sati,  kao čistačica. Njeno iskustvo i sa tim nije najsjajnije.

„Tu te samo drži nada da ćeš dobiti 10 hiljada dinara za tih 100 sati, a i to je pitanje kada ćeš ih dobiti.“ – kaže Aleksandra i dodaje da ona nije nikada birala poslove.

U nekoliko navrata je radila preko agencija kao čistačica na određeno vreme. Nekada joj nisu produžili ugovor, a nekada je i sama morala da odustane. Veoma je teško razumeti položaj u kome se ova žena nalazi ako se i sami ne nalazite u njemu.

„Bilo je tu par agencija. Jesu oni tolerisali tu moju životnu situaciju ali ja sam naprosto čovek koji ako uđe u te vode, hoće da sve ispoštuje. Pre četiri godine ja sam morala da dam otkaz sama, zbog mog zdravstvenog stanja i od tada ja nikako ne mogu da nađem posao “ – objašnjava Saška.

Zanimalo nas je na koji način Saška pokušava da dođe do posla. Gde nalazi konkurse, kako se na njih javlja.

„Više i ne tražim posao, jer sam hiljadu puta naišla na zatvorena vrata. Čim pomenem dete sa posebnim potrebama kažu :“Da, javićemo se!“ – i tu se priča završava. Sediš i čekaš danima da ti se neko javi“ – sa dosta tuge u glasu opisuje uobičajenu situaciju Aleksandra. Ona dodaje da joj to niko eksplicitno nije naveo kao razlog odbijanja ali da je ona već godinama tome izložena pa jednostavno prepozna da razlog upravo leži u tome što ima dete sa smetnjama u razvoju. „U očima poslodavaca, to je veliki minus za mene, i ja sam toga svesna."

Kako uopšte onda izgleda život ove tročlane porodice? Od čega plaćaju podstanarsku kiriju, troškove, hranu i veoma skupe lekove za Marijanu?

„S obzirom da Eytirox koji ona pije, ide na recept ali ga nema, vi morate da odete i da ga kupite, Letrox koji delite na pola zbog gramaže. Ona je i dijabetičar, pije Glucophage uveče. S obzirom da se ona ne bocka, moram da kupim i iglice i sve drugo.“ – objašnjava i dodaje da su svi prihodi koje one imaju nedovoljni da pokriju njihove životne troškove.

Aleksandra je veoma talentovana. Pravi divne ukrase, jastučiće, hoklice i satove. Slika. Prodajom preko interneta ona pokušava da dopuni svoj kućni budžet.

„To je prava reč. Pokušavam. Preko Kupujem prodajem sajta. Ali tu je stalno pitanje, da li će ili neće biti priliva novca. Češće ga ne bude.“ – uz osmeh kaže ova naša sugrađanka.

Marijana je završila specijalnu školu za decu sa smetnjama u razvoju. Njena mama međutim ne zna tačno još koliko je porodica u istoj ili sličnoj situaciji kao one.

„Ono što znam je da mnoga deca sa kojom je Maca išla u školu ne prima tuđu negu. Sutradan pitanje je kakva će biti njihova egzistencija. Ukoliko postoje oba roditelja, jedan mora da radi a drugi da čuva takvo dete. A niko od njih nije samostalan. I kada postoji jedna plata u kući ona nije dovoljna. Uglavnom su tu bake i deke stubovi porodica, jer pomažu svojim skromnim penzijama. A šta ćemo da radimo kada i njih ne bude. Evo, ja konkretno, šta ću da radim kada mame više ne bude?“ – kaže Saška.

Postojala je inicijativa roditelja nalik Aleksandri da se njihov status izjednači sa statusom hranitelja.

„Postoji tu diskriminacija. Kada bi ti sada uzela moju Marijanu, ti bi imala i radni staž i sve. I nadu da se boriš. Ovako te svi guraju u stranu uz obrazloženje da dete prima tuđu negu.“ – objašnjava naša sagovornica i dodaje da čak i kada bi našla nekoga da čuva njenu kćer kako bi ona mogla da potraži posao, toj osobi bi morala da uplaćuje i zdravstveno osiguranje. Sa druge strane, za novac koji prima kao tuđu negu i pomoć ona i ne može da pronađe nekoga ko bi Marijanu čuvao – „Traže mnogo više od toga što nam se uplaćuje jer zapravo ne žele da prihvate obavezu čuvanja deteta kakvaje Marijana.“


Jedino bi se hranitelji verovatno odlučili da Marijanu prihvate, jer beneficije koje imaju i novac koji dobijaju za čuvanje takvog deteta nisu zanemarljivi. Iz tog razloga, Aleksandra se pita, zar ne bi bilo svrsishodnije da se i roditeljima dece ometene u razvoju izjednači status sa hraniteljima, umesto što se insistira na tome da treba da rade i privređuju, dok neko drugi brine o detetu. Pre nekoliko godina, u vreme ministra Ljajića podneta je peticija Narodnoj skupštini ali je najverovatnije završila u nekoj fioci.

Razlog zašto smo baš Aleksandru odabrali za naš serijal jeste upravo to, što je ona idealni kandidat da sazna više o socijalnom preduzetništvu, pa da se možda, nakon obuke i neke podrške i upusti u kreiranje malog biznisa koji bi za cilj imao upravo upošljavanje teško upošljivih roditelja dece ometene u razvoju ili drugačije zdravstveno osetljive. Ona priznaje da je za pojam socijalno preduzeće čula ali da o tome ne zna dovoljno. Pitali smo je da li bi se ikada upustila u samoupošljavanje na malo organizovaniji ekonomski način nego što je to onlajn prodaja predmeta koje izrađuje.

„Volela bih, naravno. Prvo, to bi me vuklo da se borim dalje.“ – kaže Aleksandra i dodaje da bi bila zainteresovana da bude deo preduzeća koje bi sagledalo njene proizvode na biznis način.

Za sam kraj, pitamo Aleksandru da podeli sa nama kako se oseća kada radi, a kako kada je bez posla. Bez mnogo razmišljanja pružila nam je iskren odgovor.

„Pa, sama pomisao da doprinosiš porodici je neopisiv. A ovako, svaki dan je isti, ništa te ne gura napred. Život ti se svodi na puku borbu da budu zdravije, nahranjene, prošetane. Eto, to je moj trenutni život.“

Saška priznaje da ne sme ni da pomisli kako će njen i Marijanin život izgledati kada njene mame ne bude. Sedamdesetdevetogodišnja penzionerka je trenutno ekonomski stub ove porodice.  Pa ipak uprkos svim teškoćama, u ovoj ženi ima i dalje i optimizma i nade.

„Ja se uvek, budim optimistična. Verujući da će novi dan nešto bolje doneti!“ – kaže za kraj.

Ovo je bila priča Aleksandre Jakovljević, žene na pragu pedesetih koja spada u red teško upošljivih kategorija, jedne od onih koje je AIM Centar identifikovao kao osobu kojoj se može pomoći da stekne neka nova znanja i veštine kako bi mogla da neizvesnu ekonomsku budućnost kroz socijalnu ekonomiju pretvori u kakvu takvu ekonomsku sigurnost.

U Nišu živi mnogo ljudi koji spadaju u grupu teško upošljivih građana. Veći broj njih čine žene. Može li model socijalnog preduzetništva da bude odgovarajući za njih? Od korisnice socijalne pomoći do socijalne preduzetnice. Projekat realizuje AIM centar uz finansijsku podršku Fonda za jug Srbije

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije

Najviše komentara