Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Niš koji smo voleli

09. 12. 2016. Niš

Autor: Zorica Milenković Izvor: City radio

Stare Nišlije - čuvari izgubljenih vrednosti

Ivan Redi: Manje je više

Niš koji smo voleli Niš koji je voleo nas – kada ove reči izgovorimo u svakome od nas bude različite emocije i stavove, da li je to zaista tako bilo, da li je i sada, da li će tako biti? U novoj emisiji saznajemo kako na ovu konstataciju reaguje arhitekta i dobročinitelj, veliki humanista, gospodin Ivan Redi.

Bilo je i jedno i drugo, traje i jedno i drugo, rekao je Ivan Redi govoreći za emisiju „Niš koji smo voleli, Niš koji je voleo nas“. 

„Nisam nikada osetio, čak i u teškim godinama, animozitet Grada prema meni. To je kod mene bilo kontinuirano, van svake sumnje. Ali da je Grad jednog trenutka zbog poznatih stvari koje su se događale recimo 90-ih godina, bio stran meni ili ja Gradu, to se nije dogodilo“, rekao je Ivan Redi.

U tom nekadašnjem Nišu postojala su mesta koja su posebna.

„Dva kultna mesta koja su označila moj prvi period intenzivne ljubavi prema Gradu su kafana Galija i Indeks. Kafana postoji, na svom mestu je, promenila je izgled i strukturu delimično, a Indeks je nestao. Nalazio se na mestu Margera, gde je sada velika zgrada Novi dom“, priča Ivan Redi.

Prvo kultno mesto koje Ivan redi izdvaja je kafana „Galija“. 

„Kafana Galija je za mene kultno mesto jer smo u toj kafani moji prijatelji, kolege sa studija arhitekture i ja izoštravali pogled na svet. Mi smo imali sreću kao generacija da imamo najbolje profesore arhitekture koje je Srbija ’60. godina imala. Oni su u nama probudili želju da se i mi vrlo rano iskazujemo kao neko ko ima jasan stav o arhitekturi. Tadašnja Galija je bila idealno mesto da sa malo studentskih para pojedemo, popijemo, i naravno izoštrimo svoje stavove“, dodaje Ivan Redi.

Prisećajući se „Galije“ prisetio se i svojih tadašnjih prijatelja.

„Bio je Milisav Cekić, Vicko Matulović, ja i mnogi drugi. Svako je imao svoj stav. Vicko, moj prijatelj, koji je sada u teškoj životnoj fazi, u Dubrovniku je, zagovarao je stavove Korbizijea. Cekić je bio vezan za američke, Frenk Lojd Rajta. A moj idol je bio Mis van der Roe, čovek koji ima divnu sintagmu, ja je i dan danas koristim i u životu koja kaže “Manje je više“. Njegova arhitektura je bila svedena, očišćena od nepotrebnih detalja, vrlo funkcionalna. U ono vreme revolucionarna“, kaže Ivan Redi.

Kako je rekao, divno je kad možete da vidite da neko korača ispred vremena u kom živi.

„To nije lako, ja sam se u svom životu uverio da je vrlo teško živeti u vremenu koje je korak ispred onog stvarnog. To nosi posledice, nerazumevanje, guranje, saplitanje, ali se iza toga krije velika ljubav za ono što radite. Onda cena nije sporna. Više ne pitate da li me neko šutira ili mi brani. Jednostavno idete napred“, objašnjava gospodin Redi.

Kroz emisiju „Niš koji smo voleli, Niš koji je voleo nas“, Ivan Redi nas je vratio u 60-e godine, u kafanu „Galija“ gde se okupljala grupa mladih arhitekata pred kojima se svet tek otvarao.

„Grupa nas, studenata 3. i 4. godine, je tada u Galiji diskutovala o arhitekturi, uz to je uvek išla pljeskavica u zapečenom hlebu i beli špriceri. To je bila naša podloga za uspešne diskusije. Galija je naravno drugačije izgledala, imala je izlog sa roštiljem, i spolja se videlo kako se peku pljeskavice. Pod je bio od dasaka, čak olajisan, premazan nekim katranom, ulje. Svejedno, u tom krajnje jednostavnom ambijentu, mi smo nalazili lepotu“, iskreno govori Ivan Redi.

On nas podseća na nešto što će možda i mnogi od vas reći, a to je misao da je   lepota zapravo u očima posmatrača. 

„Možda smo i mi tim očima gledali, pa nam je bilo lepo. Osim toga, Galija je u to vreme imala divnu baštu ispod lipe koja su bile okrenute prema ulici, tad se zvala 5. kongres, sad je Pašićeva. Bilo je jako prijatno sedeti tu, naročitu u maju, kad lipe počnu intenzivno da mirišu, a mesec je veliki kao tepsija. Bilo je to kultno mesto, sada sam konačno upoznao novog vlasnika i obećao sam da ću mu rado ustupiti sliku iz tog vremena ukoliko je pronađem kod sebe. Osećam kod njega želju da sačuva deo istorije i duha koji je Galija tada imala“, priča Ivan Redi.

Vraćajući nas u nekadašnji Niš Ivan Redi nas je poveo na još jedno mesto - kultno u vreme njegove mladosti. Ono više ne postoji osim u sećanjima, na fotografijama i pričama poput ove.

„Drugo mesto za mene kultno iz tog perioda je „Indeks“. On je vezan opet za sasvim drugu oblast. To je bio moj iskorak u nepoznato. Kao mladić pripadao sam grupi vrlo stidljivih momaka, koji su izbegavali javni skup, naročito ne da izađu na scenu da govore. Meni je više odgovaralo da sam u prikrajku, da pažljivo slušam, ali da se ne obraćam. U to vreme me je pozvao čovek, koji je svoj život posvetio dramskoj umetnosti, a za divno čudo nije bio školovan kao reditelj, već kao geometar. Radio je u Zavodu za urbanizam, a bio je odan teatru, čini mi se, kao svi reditelji ovog sveta. Zvao se Rade Trifunović“, rekao je Ivan Redi za City radio.

Tih godina Trifunović je pokrenuo kamernu scenu i jedan mali teatar Zvrčak, zapravo satirični kabare.

„Pošto sam ga ja znao iz Zavoda rekao mi je da dođem u Zvrčak, na šta sam ja rekao da ne dolazi u obzir jer ne volim publicitet. On mi je objasnio samo da ću nacrtati nešto satirično na flip-chartu. Došao sam, tako je krenulo na prvoj, pa drugoj predstavi. Za treću predstavu reko mi je samo da nekoliko reči umesto jednog glumca kažem, nakon ubeđivanja sam pristao, i prošlo je dosta dobro. U međuvremenu, počela je da radi kamerna scena M, ona je već tada okupila vrlo talentovane ljude. Neki su još uvek aktuelni, generacija pre moje bio je Tasa Uzunović, Mida Stevanović, Sonja Jauković. Pozvao me je i zamolio kao studenta arhitekture da napravim scenografiju za neku predstavu. Pristao sam i došao, a onda je ispalo da opet treba da kažem par reči, jer fali neko za predstavu. Pošto sam već video da to nije tako strašno, da ta groznica reflektorska nije tako problematična, pristao sam. Tako sam krenuo sa Radetom Trifunovićem, školovanim geometrom, a čovekom kome je pozorište bilo sve, da radim na kamernoj sceni M“, objašnjava Redi.

Ovde nas je podsetio, za mnoge, na još jedno važno mesto okupljanja Nišlija.

„Predstave smo imali uglavnom u domu Josif Kolumbo, to su sad prostorije NKC-a. I ’67. godine sam doživeo, rekao bih, zvezani trenutak. Radili smo avangardnu dramu Zoološka priča, Edvarda Olbija. Ja sam dobio ulogu Pitera, a Dragan Petković – ulogu Džerija. Samo nas dvojica na sceni. Ja sam tu uradio krajnje redukovanu scenografiju, bila je samo jedna klupa, jedan kandelaber, svetiljka i ništa više. Igrali smo je u Nišu, a onda smo otišli na majske susrete studentskih pozorišta Jugoslavije u Zagreb. To je bio Festival najznačajniji u onoj Jugoslaviji u to vreme“, kaže Ivan Redi.

Za Ivana Redija taj Festival ima i poseban značaj.

„Odlukom žirija za najboljeg glumca festivala sam bio proglašen ja. Dakle, neko ko do samo par godina pre toga nije želeo da izađe na scenu, odjedared je ušao u svet pozorišta na velika vrata. Mada ja taj ulazak na velika vrata nikada nisam voleo. Profesor Dobrović je uvek govorio: “Da biste osetili prostor morate da prođete kroz jedan uzan tunel. Tek kad prođete kroz uzano - otrijete lepotu širine.“ To je postao moj životni princip. Žena me zbog toga uvek kritikuje, kako treba da budem proagmatičniji, a ne da biram najteže puteve. Možda sam zapravo sledio latinsku sentencu – Per aspera ad astra, dakle, preko trnja do zvezda“, rekao nam je Redi.

Nesuđeni glumac, danas poznati arhitekta i humanista Ivan Redi mnogo puta je u životu morao kroz tesnac da prođe da bi uživao, kako kaže, u lepotama širine. Uz to u nastavku emisije „Niš koji smo voleli Niš koji je voleo nas“ osetićemo i draž onoga kada silaziš i penješ se sam, a taj put je nekada upravo put do zvezda.

„Taj trnoviti put, borba sa stvarnošću, kamenje preko koga morate da gazite, da pomerate stene levo desno da bi vam se otvorilo nešto, privlačilo me je celog života. I dan danas, u 73. godini ja tako radim. Pokušavam da prođem kroz tesno da bih uživao u lepoti širine. Vratio sam se sa tom nagradom u Niš, a došla je sledeća stvar. Bio sam na kraju studija, ali me je pozvalo Narodno pozorište da radim u jednoj predstavi, zvala se “Privatno i javno“. Sa mnom su bili Mima Drakulić, Raka Radojković, Đorđe Vukotić i Mima Kujić. Jedna vodeća ekipa sa stanovišta teatra. Ovaj komad je zapravo trebalo da bude diplomska predstava niškog reditelja Boža Jajčanina. On je bio i glumac, ali se spremao za režiju“, ispričao nam je gospodin Redi.

Predstavu su radili, lepo je išlo, međutim, pred publikom nije izvedena.

„Premijera je bila zakazana, ali je Đoka Vukotić doživeo infarkt i predstava se nikad ne održi. Ali je ljudima iz teatra bilo jasno da imaju mladog, potencijalnog glumca, i onda sam ja dobio blanko ugovor za dramu niškog pozorišta, trebalo je samo da stavim svoj potpis i počnem da radim u pozorištu. Bio sam zbunjen, ali i svestan da ja to dobro radim, da volim teatar, ali je uvek bolje pitati nekoga ko to još bolje radi. Otišao sam kod tadašnjeg reditelja niškog Narodnog pozorišta Duška Rodića, stanovao je blizu mene. Ispričao sam mu za ponudu koju sam dobio i upitao ga za mišljenje“, dodaje Redi.

To mišljenje bilo je možda i presudno za donošenje životne odluke.  

„Možda mu je trebalo 30-ak sekundi da mi kaže da sam odličan glumac, ali da spadam u retku felu intelektualnih glumaca, koji ne glume već uloge doživaljavaju kao deo svog života. Rekao mi je i da to nije tako strašno, već je strašno što ću vrhunsku ulogu iz neke uloge spremiti, dati sve od sebe da bude odlično, ali će se desiti nešto strašno. Pričao mi je kako će se dogoditi sledeći scenario. Baš tog dana, pozne jeseni niške, kada budem igrao tu divnu rolu, publika je već imala za ručak kiseo kupus, on je težak, gnjaviće ih stomak pred kraj predstave. Nagradiće me skromnim aplauzom, tek reda radi, a od tog poraza, rekao mi je, nikada se neću oporaviti. Da za svoj maksimum, od njih dobijem minimum. Ta nepravda bi me uništila, pričao mi je“, priča Ivan Redi.

Nakon što je proživeo čika Duškove reči, Ivan Redi donosi odluku o svojim budućim koracima.

„Ja sam otišao kući, razmislio kako je čika Duško u pravu. Onda se dogodilo nešto potpuno neočekivano. Dobio sam ponudu telegramom iz Vranja da mogu da uzmem njihovu šestomesečnu stipendiju i počnem odmah da radim. Tada je bila dilema, glumac ili arhitekta. Zahvaljujući Dušku Rodiću izabrao sam arhitekturu i nikada nisam požalio. Nesuđeni glumac. Ja volim teatar, obožavam, rado idem, ali se nikada njemu kao glumac nisam vratio.

Imam jedno pravilo i kao svoj stav ga rado iznosim. To je princip penjanja na vrh. Celog života penjao sam se na neviđeni broj vrhova. Da sam bio alpinista verovatno bih danas važio za jednog od retkih koji se popeo na sve ključne planinske vrhove ove planete. Tako sam u životu tražio vrhunce koje u životu želim da ostvarim. Uporno sam se peo, korak po korak, nekad teže nekad lakše, ali sam preko trnja i kamenja dolazio na vrh. Popeo se na vrh, pogledao levo desno, uživao par trenutaka, slikovito rečeno, u lepoti pejzaža, i istog momenta se spuštao nazad da bih odabrao neki drugi vrh. Drugim rečima, nikada nisam dozvolio da me neko svlači sa tog mesta gde sam bio, za koje sam se svojim radom i svojim trudom izborio. Nisam želeo da me bilo ko vuče da siđem iz bilo kojih pobuda, razloga. Sam sam silazio i sam sam se peo“, rekao je za kraj prvog dela emisije „Niš koji smo voleli, Niš koji je voleo nas“, gospodin Ivan Redi.

U drugom delu emisije sa Ivanom Redijem govorićemo o energiji koja već više od 70 godina pokreće našeg sugrađanina, a to je ljubav prema čoveku, govorićemo o principu davanja koji neguje sve ove godine i duhovnoj vezi koja se na kraju ovaploti u nešto fizičko što opet služi i služiće Nišlijama sve dok to budu negovali i čuvali za neka naredna pokoljenja.

Projekat su podržali Grad Niš - Uprava za kulturu i Ministarstvo kulture i informisanja.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije