Home  |  Program  |  Projekti  |  Moja Tvrđava  |  Nikola Marković: "Grad nije grad, ako nema tvrđavu i neku vodu"
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Moja Tvrđava

02. 11. 2018. Niš

Autor: I.Petrović Izvor: City Radio, Foto: City radio (I.Petrović)

Moja Tvrđava - Moja priča

Nikola Marković: "Grad nije grad, ako nema tvrđavu i neku vodu"

U svakom gradu postoji neki objekat ili građevina koji je arhitektonski predominantan. To mesto nije samo važno kao spomenik jednom vremenu ili istorijskom razdoblju. Niti samo kao kulturna baština. Takvo mesto ostavlja dubok pečat i trag na živote ljudi koji u njegovom okruženju žive. U Nišu je takvo mesto, bez sve sumnje – niška Tvrđava.

Ona je glavni brend grada Niša, ako je sudeći po razglednicama koje su nekada davno bile u modi. Ne postoji gotovo nijedna jedina a da se na njoj je vide zidine niške Tvrđave. Nikola Marković, mladi književnik iz Niša, ali i kolumnista, saradnik novinar portala „Južne vesti“ je gost City radija. Pozvali smo ga da bi nam ispričao svoju priču o tome šta za njega, kao mladog čoveka čiji su život determinisala dva grada, znači Tvrđava.

Na samom početku, Nikola se skromno brani i tvrdi da nije dostojan da ga nazivamo novinarom „Južnih“, jer on kako kaže, piše te kolumne po kojima je prepoznatljiv ali smatra da postoji razlika između njega i koleginica i kolega koji se istraživačkim novinarstvom bave svakodnevno, „čak i kad spavaju“. Za njega je pisanje kolumni hobi, tvrdi i kreće da sa nama deli samo njegovu Tvrđavu i njegovu ličnu priču:

„Što se tiče Tvrđave, mislim da sam je prvi put video, kada su me prvi put doveli u Niš, pošto sam se rodio u Kotoru. Inače sam poreklom odavde, iz okoline Niša i znam da mi je deda pričao kada smo kasnije razgovarali o Tvrđavi, da njegov neki utisak, na početku bio da je to jedna nesređena rupa, u kojoj se skupljaju sumnjive figure. Međutim, moj prvi utisak nije bio nalik tome, tako da su se sigurno mnoge stvari za poslednjih stotinak ili pedeset godina -promenile“. – počinje Nikola priču o Tvrđavi.

Uz opasku da se kao mlad čovek sigurno ne seća jednog izuzetno mračnog perioda vezanog za nišku Tvrđavu, potpuno nepravedno, podsećamo se zajedno nekog vremena kada je Tvrđava izbegavana za šetnju od strane Nišlija. Razlog tome bila su dva odvojena ubistva koja su se desila osamdesetih, jedno u samoj Tvrđavi, a drugo ispred njenih zidina ka Gusaru. U to vreme Niš je bio ekstremno bezbedan grad, jednostavno, ubistva su bila potpuno nezamisliva stvar, pa ne čudi što su se ti događaji prepričavali i analizirali i mistifikovali godinama nakon nemilih  dešavanja. Iz istog razloga ne treba ni da čudi da je Tvrđava u jednom periodu, pogotovo u večernjim satima bila gotovo bez šetača i prolaznika.

Nikola je kao dete stigao u Niš iz Kotora, i od tada praktično živi između ova dva grada. Stalno se vraća i jednom i drugom.

„Ja živim u Nišu već nekih dobrih dvadeset godina ali stalno idem za Herceg Novi, gde sam išao u školu. Rodio sam se u Kotoru, tako da mi je to i dan danas neka oaza mira, kad god želim da se sklonim iz svakodnevice i da se maknem iz ovih standardnih srpskih i niških priča. Kada sam prvi put video Tvrđavu priča je sledeća: dovezli su me u Niš i meni se nije nešto sve sviđalo. Sviđao mi se onaj deo oko keja, pored reke. Spomenik pamtim onaj na Trgu i znam da je bio park na Trgu Kralja Aleksandra. To su mi prve asocijacije na taj Niš u koji sam kao dete zakoračio.“ – priča Nikola i nastavlja –„Zanimljivo je da sam ovu desnu stranu Niša kasnije više uspeo da osvešćujem u sećanjima nego levu. Ta strana, tvrđavska mi je ostala upečatljiva i zbog pijace, što u to vreme meni nije bilo degutantno. Tu su se kretali neki ljudi, ja sam navikao da gledam ljude i u Herceg Novom, po šetalištu, tako da ona dedina Tvrđava o kojoj sam na početku govorio, zapravo nije postojala u mom vremenu, zato što je to bio neki korzo koji sam prepoznavao i koji je manje više ličio na grad u kom sam se rodio i iz kog sam došao“.

Sva primorska mesta koja su obeležila život Nikole Markovića imaju tvrđave. I Kotor, i Herceg Novi, koji ih ima čak četiri. Pitamo Nikolu da li su i one na njega ostavile utisak kao niška.

„Grad nije grad ako nema tvrđavu i neku vodu. Eto, poklopilo se to da Niš ima i Tvrđavu i reku. Iskren da budem, voleo bih da je malo veća reka, da je plovnija, da može da se zbriše na neki čamac. Manje bi svakako koštalo nego da idem sada stalno u Crnu Goru. A, što se tiče tih nekih bedema koji vas od detinjstva oiviče nekim balkanskim navikama – slične su mi bile te tvrđave, iako niška Tvrđava ima više orijentalnog nego recimo kotorske zidine koje imaju tu neku staru srpsku srednjovekovnu gradnju, kasnije mletačku. U Herceg Novom su one drugačijeg tipa, manje su i ima ih četiri. Jedna je Forte Mare, druga je Kanli kula...manjeg su formata tvrđave, u kojima možete da budete, da idete na festivale, muzički na primer, Sunčane skale, ali nije to taj format kakva je recimo Petrovaradinska tvrđava, Kalemegdan ili niška Tvrđava. One su baš specifične zbog prostora kojim obiluju kada se u njih zakorači.“

Pošto je naziv našeg serijala „Moja tvrđava - moja priča“ molimo Nikolu da sa nama podeli baš tu, krajnje ličnu priču, vezanu za nišku Tvrđavu. Sigurni smo da će to učiniti iskreno jer je životna priča Nikole Markovića, mladog romanopisca, itekako vezana za arhitektonsku lepoticu koja odoleva zubu vremena. Naime, nedavno je promovisan njegov roman prvenac „Smrt je placebo“ i ta promocija je bila jedan zanimljiv performans, gotovo dramski igrokaz, koji se odvijao na dve lokacije – u „Deli“ prostoru i u niškoj Tvrđavi. Zašto je izabrao baš Tvrđavu za taj trenutak, koji je svakako najznačajniji za svakog mladog pisca a to je prva promocija pred domicilnom publikom?

„Zanimljivo je da mi je prva ideja bila ono što je Crnjanski rekao, da smrti nema, ima samo seoba, da se selimo samo sa jednog mesta na drugo. Drugi fokus mi je bio da to bude preko Nišave, da se ide na drugu stranu, drugu obalu da bih to nekako spojio sa mojim odrastanjem odnosno prebacivanjem sa jedne na drugu obalu. Tvrđava je obeležila jedan dobar deo mog adolescentskog perioda. Tamo je bio jedan kafić gde su radili moj rođeni brat i jedan od najboljih drugova, u onom nizu gde su nekada bile konjušnice za ostavljanje konja, mi 150 godina kasnije pravili neke žurke i družili se, tako da mi je taj neki deo Tvrđave bio interesantan. Onda se na kraju desilo da se jedna kafana pretvori u Džez muzej, što je i treći aspek cele priče, zato što u mojoj knjizi ima dosta muzike, dosta  džeza. Nekako se super poklopilo da se desi baš deo promocije u džez muzeju, koji je bio simbolično svetlija strana moje promocije. Sa jedne strane je bio doslovce mrak – ugasili smo svetla i pričali o knjizi a na drugoj strani Nišave je bila pesma, muzika, koktel i tu sam i potpisivao knjige, tako da je simbolička vrednost bila  -prešli smo na vedriju stranu reke! Podsvesno sam verovatno potvrdio da je to meni, lično, svetlija strana Niša. Iako ne živim u tom delu grada, iz nekog razloga mi je desna strana Nišave zanimljivija oduvek bila.“ – objašnjava nam Nikola uz širok osmeh.

Radoznalo ga pitamo, da li je Tvrđava u njegovom životu imala i neku romantičnu konotaciju. Da li se ikada zaljubio pod drevnim zidinama?

„O, da! Pa, ja ne znam Nišliju ili nekoga ko se piše Nišlijom da u Tvrđavi nije imao nekakvo iskustvo koje je, manje ili više lascivno“ – smeje se Nikola i nastavlja –„Šalu na stranu, svi smo nekada prošli kroz vremena kad nemaš platu, imaš 100 dinara u džepu, kupiš pečen kesten ili kokice i Tvrđava je obavezna destinacija gde se ide. Pa sad, nekom se dešavalo da tu i malo duže bude, dok ne prođe slučajni prolaznik i ne prekine tu romansu. Tako da mi je i sa te strane važna itekako. Ja često sa mojom generacijom pričam o tome koliko smo tu imali te neke romantične trenutke sa svojim prvim curicama. O tome smo možda kasnije i pisali u lepršavim nekim stanjima. Mislim da svaki adolescent mora da prođe tu fazu pre nego krene u drugi deo života, koji se zove -odrastao čovek, a koji ja već neko vreme poprilično bojkotujem.“

Nikola dodaje da je u jesen Tvrđava najromatičnija, pogotovo deo kada se skrene desno iza Letnje pozornice. To mu je nekako bio omiljeni deo a takođe i Planinarski dom gde je dolazio sa drugarima kada pobegnu sa časova.

„Išao sam u gimnaziju „Svetozar Marković“ koja nije baš blizu Tvrđave, a kasnije na Filozofski fakultet. I sa jednog i sa drugog mesta smo bežali u Planinarski dom, jer je bio jedina prava letnja bašta natkrivena krošnjama četinara. Tu su kretali prvo neki razgovori, momački, dečački, onda dođe i žensko društvo. Na kraju krajeva, dešavale su se različite romanse tu, tako da mislim zaista da je i inspirativna i romantična, pogotovo što znate da je upravo tu na istom mestu, pre 200. 300 godina šetao isto neki par koji se krio od nekih očiju strogih očeva, majki. I sa tog fokusa nasleđa jeste sve jako važno. Jer, znate da niste sami na planeti, da ne počinje sve od vas, da je tu bilo kojekakvih ljubavi, zbog kojih ste i vi možda nekada nastali.“ – priča Nikola Marković detalje iz dana njegovog odrastanja i dodaje da je bežanje sa nastave zapravo bilo legalno, jer je u te svrhe koristio novinarsku sekciju čiji je član bio. –„Evo, profesori moji dragi bivši, priznajem vam sada sve!“

Nikola Marković je svojim prvim romanom „Smrt je placebo“ izazvao veliku pažnju i čitalaca ali i kritike. Uglavnom se svi slažu da je reč o izvanrednom delu, pogotovo kada se uzme u obzir i mladost autora a i to da je ovo njegov prvi roman. Pitamo ga sa kojim osećanjem se upustio u veliku avanturu kakva je pisanje romana.

„To stvarno jeste avantura, tim pre što sam ja pisao pre neke kratke forme. Ljudi su prepoznavali neki talenat, davali mi podstrek, tapšali po ramenu i onda sam najednom shvatio da bih te sitne ideje koje imam mogao da pretočim u neku krupniju priču, na kojoj treba da se duže radi. E sada, napisati pesmu i napisati roman to uopšte nije isto. Oko romana ima dosta posla i zbog toga je to prava avantura, zato što je to jedno putovanje, preispitivanje sopstvenih navika, na kraju krajeva preispitivanje sopstvene prošlosti ali i kolektivne prošlosti. To je ljubavni roman zapravo, koliko god mu naslov bio mračan, on je upravo to, ljubavni roman, odnosno drama u kojoj se neko nasleđe života, koje se zove smrt, pokušava da demistifikuje. U stvari, smrt drage, motiv mrtve drage, u stvari nije neka strašna stvar, već neminovnost o kojoj su svojevremeno pričali i Andrić, ali i Murakami, koji je svojevremeno rekao da je smrt sastavni deo života a ne njegova suprotnost. Tako da, jeste bila avantura u spoznaji, jer kao što rekoh meni smrt stvarno izgleda kao nasleđe života, nešto što ostavljamo u amanet, ne u materijalnom već u duhovnom smislu. Kao neki vetar koji miriše na ljubav.“ – objašnjava Nikola i ponovo skromno pokušava da nas ubedi da popularnost njegove knjige leži u činjenici da ima mnogo prijatelja. Pa ipak, potražnja za njegovom knjigom odmah po izlasku iznenadila je i njega samog ali i izdavača –„Ja sam ma kako ponekada delovao ko neko ko voli usamljenost u stvari jedno društveno biće koje je posejalo drugarske klice po celoj Srbiji, pa su ljudi verovatno želeli da saznaju šta sam to imao da kažem. Možda više zbog mene nego zbog same knjige. Vreme će pokazati da li knjiga ima svoj život ili putuje kao neki moj kofer, nešto što me prati. Ja bih iskreno voleo da knjiga zaživi nezavisno od mene.“

Blago prebacujemo našem sagovorniku skromnost. Skromnost uobičajeno nije ono što krasi pisce. A u Nikolinom slučaju zaista je vredno pažnje to što je njegov roman bukvalno razgrabljen iako nije izdanje komercijalnih giganata u izdavaštvu.

„Pa, možda skromnost i nije najveća vrlina“ – kaže kroz smeh i dodaje –„Mislim da ne bi trebalo izazivati lavinu sujete kod ljudi, a ljudi mogu pogrešno da protumače kad neki mladi pisac dođe i kaže: Jeste, ja sam sada uradio jednu vanredno veliku stvar. Mislim da na kraju krajeva to i nije posao mladog pisca da priča već da piše, pa je moguće da je ta skromnost odatle. Što se tiče izdavača, čini mi se da, i to ima veze sa pričom o Tvrđavi, jer nekada se desi i da najmanji kamen u toj tvrđavi privuče pažnju, a ne sve zidine koje su oko nas. Mali izdavač će kao i neke male ljubavi da vam se više posveti nego veliki, pa će knjiga onda da vam bude u polici i u izlogu a ne u nekom budžaku, ili podrumu, kao posledica mas produkcije koju imamo danas. Bez pomisli da ikoga javno prozivam, samo kažem da tako stoje stvari da monopol u književnosti je kao monopol u bilo kojoj drugoj oblasti, pa se ljudi bore za tržište. Ovako mi se uzajamno promovišemo. I oni mene koji sam mladi autor a i ja njih kao mladu izdavačku kuću koja postoji tek tri, četiri godine.“

Priča o Tvrđavi vezana je i za priču o muzici. Kako je Nikola Marković već pomenuo, i u njegovom romanu ima muzike, i to džez muzike. Pomenuli smo i razloge što je promociju smestio u Džez muzej u Tvrđavi koji se nalazi tamo gde se nekada nalazila jedna kafana. Slažemo se da je muzej koji svedoči o najvažnijem muzičkom festivalu u Nišu – Nišvilu, mnogo primereniji ambijentu Tvrđave, te njenoj ulozi u kulturi grada. Nikola međutim, kaže da on ne bi prestrogp govorio o kafanama, jer neke kafane su same po sebi muzeji.

„Ali, kad kafana postane ono što zapravo nije, onda je svakako mnogo bolja opcija da postoji mesto koje će da referiše na neke važne situacije i ljude iz Niša. Iskreno mislim da je Nišvil jedan od najvažnijih brendova Niša jer je podigao Niš u javnosti, van grada. I on me negde vezuje za Tvrđavu. Ja negde pamtim i Nisomniju, tada sam se nekako i doselio u Niš, a posle toga i Nišvil koji mi je ozbiljno obeležio jedan period u životu.“ – govori Nikola i priznaje da je on do džeza nekako došao. To nije forma koja je u muzičkom smislu zadovoljavala neka njegova očekivanja.

O tome govori takođe detaljno i iskreno: „Bio sam dosta energičniji i čini mi se da sam iz panka i rokenrola došao do džeza, zbog toga što u jednom trenutku shvatiš da ukoliko imaš bilo kakve ograde vezane za muzičke žanrove – da onda nisi slobodan čovek. A džez nudi tu slobodu da može da se zbratimi sa bilo kojim žanrom. Tako ima tu formu i na Nišvilu može da se čuje i rokenrol i bluz i drugi neki žanrovi koji su mi značajni kao i džez.“

Većina mladih ljudi za Nišvil se vezala upravo kada je iz Doma vojske preseljen u Tvrđavu. Iz godine u godinu, sve je više događaja na različitim pozicijama u gradu a tih nekoliko dana, trajanja festivala čitava Tvrđava zapravo postaje Nišvil, muzički grad kojim se prolamaju plemeniti zvuci raznih žanrova kvalitetne muzike. Nikola misli da je u tome prava vrednost Nišvila, u čudesnom spoju žanrovski različitih zvukova. Kao ilustraciju toga navodi da je pre nekoliko godina uživao na Tvrđavi dok je slušao Ron Kartera a odmah iza njega Nouvel Vague.

Pitamo Nikolu Markovića šta bi on lično želeo da vidi još u Tvrđavi. Čega to nema, a on bi želeo da ga bude? Kao iz topa, Nikola pominje slučaj izgorelih ateljea u Tvrđavi.

„Ja sam svojevremeno delio sa jednom ekipom dosta toga vezanog za ateljee. Oni su uradili dobar posao sa Artefom i sa Art go Jazzy, što je likovni deo Nišvil festivala. Ove godine je bila ćerka Nine Simon koja je pohvalila celu tu inicijativu njihovu. Tim ljudima je potreban prostor. Ako neko očekuje da će ljudi isključivo da se bave politikantskim poslovima, nošenja kafa zameniku, zamenika gradonačelnika na primer – postoje ljudi koji žele da se bave nekim stvarima, i da na duhovan način uzdižu i grad i Srbiju i ceo region o kome se dosta u poslednje vreme priča“ – kaže Nikola i zaključuje da je tim ljudima potreban prostor za rad, da se sagoreli ateljei koji su ruina adaptiraju u prostor za umetnike, za slikare da u njima stvaraju ali i za književnike da mogu da organizuju književne večeri.

„To bi unapredilo ponudu kulturnih sadržaja Tvrđave, pošto se oni uglavnom svode na Nišvil i na Filmske susrete.“ – kaže mladi pisac i dodaje da bi bilo veoma atraktivno za turiste da pri obilasku svrate do ateljea i da gledaju kako nastaju neka umetnička dela – „Niš ima, i uvek je imao kvalitetne umetnike. Gde su se povukli sada u ova sumorna vremena?“

Marković smatra da bi pored toga trebalo ozbiljnije poraditi i na brendiranju Tvrđave kroz moderniji dizajn suvenira za koje u šali kaže da su iz devetnaestog veka. Sve bi to moglo da dovede nišku Tvrđavu na nivo bilo koje druge svetske tvrđave, od kojih se i ekonomski gledano dobro prihoduje a da pri tom ne gube ogromnu duhovnu vrednost.

Sam Nikola, uvek, svoje prijatelje sa strane dovodi u Tvrđavu i ponosan je što može da im uvek ispriča neku anegdotu. Uz smeh tvrdi da je ponekada jako dosadan vodič jer uvek želi da im dočara ne samo istorijske periode Tvrđave, već i njegove lične tragove u njoj. Vodi ih i u Čair, na stadion.

„Svuda gde je bilo mene i nekog mog bunta, važno mi je da ljudi, prijatelji vide ta mesta. A naravno uvek ima prostora da se priča i o istorijskoj vrednosti spomenika, kakav je na primer spomenik na ulazu u Tvrđavu, za koji mnogi ne znaju da je spomenik oslobodiocima Niša i Milanu Obrenoviću. Gledam da uvek na način anegdote to ispričam jer su ljudi umorni od činjenica. Treba im nešto da izazove pažnju i da takne emociju.“ – iskren je Nikola.

Njemu lično najdraža je upravo anegdota vezana za spomenik u obliku kuršuma, posvećen oslobođenju Niša i Milanu Obrenoviću. Kaže da je čuo, ali da ne zna da li je to istina ili ne da je jedno od đuladi na ogradi oko spomenika, topovsko đule koje se zaista tada koristilo, prilikom oslobođanja grada od Turaka.

Voli, kaže i anegdotu vezanu za Letnju pozornicu na koju niški mangupi idu da se šunjaju, kako kaže uz osmeh, za vreme Filmskih susreta ne bi li ih ugledale lepe poznate glumice.

„Zanimljivo mi je kako je to mesto nastalo, a nastalo je tako što je eksplodirao arsenal oružja i ostala je rupa na kojoj je kasnije nastala jedna od najlepših pozornica na otvorenom, na Balkanu.“

Iako je Tvrđava dominantan objekat na slikama Niša, čini se da bi ipak morala da bude mnogo ozbiljnije promovisana.

„Intelektualna elita se nažalost ne bavi ovim gradom dovoljno, osim kada im je to za nešto potrebno. Svi se sećamo 2013.godine i slavlja 1700 godina Milanskog edikta. Posle godinu dana više niko nije znao ni ko je Konstantin, niti kakvi su oni spomenici koji su kao pečurke nikli nakon toga. Ljudi ne znaju da ispred nišavskog mosta sa leve strane nalazi spomenik koji je pravljen za 1600 godina Milanskog edikta, između ostalog i kao spomenik obešenima na tom mestu“ – nabraja Nikola i dodaje da je veliki posao i na nastavnicima i profesorima, medijima a i slučajnim prolaznicima da kada vide stranca na niškoj ulici umesto u kafanu povedu ga u obilazak i kažu mu koju činjenicu za važna mesta.

Poseban problem je, smatra,  i što nema jasnih tabli sa natpisima na stranim jezicima pored svih spomenika kako bi neko ko dođe u naš grad mogao i samostalno da se informiše o lokalitetu. Pomalo ga brine da li će nakon svih dešavanja oko aerodroma Niš uopšte više biti atraktivna destinacija za strane turiste.

„Ja se najiskrenije nadam, i ne želim da širim defetizam da Niš ima ogroman turistički potencijal, da može da dozove turiste a da bi se turisti vraćali mora nešto i da im se pruži a ne samo da im se uzme“ – objašnjava Nikola.

Za sam kraj razgovora, Nikola nam priča još jednu priču u njegovoj priči o njegovoj Tvrđavi.

„Da se vratim na knjigu, i na Zua, to je momak koji je u knjizi a koji zapravo i postoji, koji je pao sa tvrđave u Herceg Novom na glavu i preživeo. Kada sam njega pravio kao karakter i lik, bio mi je ozbiljna inspiracija dečko koji je dok sam ja svirao gitaru na tvrđavskom bedemu u Nišu pao sa bedema, u 7 ujutru nakon nekog Dana muzike. Ja sam mislio da nakon toga više u Tvrđavu neću smeti ni moći da se vratim. Verovali ili ne, on je prilikom pada polomio samo jednu kost na stopalu, i dobro mu je. Tako za mene Tvrđava ima i neki zaštitnički odnos, nije tako stroga kao što izgleda, ume da bude samilosna“ – zaključuje Nikola i dodaje da moli sve da ipak budu oprezni kada hodaju njenim bedemima, koji su poprilično opasni i nebezbedni, naročito deo iznad Rovčeta.

Ovo je bila Njegova Tvrđava i Njegova priča a njegovo ime je Nikola Marković. Upamtite ovo ime jer je to dečak koji prema sopstvenom izboru odbija da odraste, a koji je načinio izuzetan, sasvim odrasli korak u svet književnosti.

Serijal „Moja Tvrđava, moja priča“ podržalo je Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije

Najviše komentara